O meni

MAJA LAZAREVIĆ,  TATTOO UMETNICA

Kao klinka sam se po prvi put osetila posebnom i iskreno zadovoljnom sobom kada sam shvatila da od praznog papira, po mom mišljenju, pravim umetnička dela. Taj osećaj je prisutan i danas, samo što su sada i platna i koža u pitanju.

Prvi kontakt sa tetoviranjem sam imala posle završene Srednje dizajnerske skole. Rekla bih – pravo vreme za traženje i eksperimentisanje. Sasvim slucajno upoznala sam dečka koji se bavio tetoviranjem i prodajom opreme za tetoviranje. Ne sećam se više kako, ali uspela sam da sakupim potreban novac, i to poprilično veliku sumu za to vreme. Bila sam kao sunđer, upijala sam znanje i mislila sam da mogu sve. Posle svega nekoliko meseci počela sam da naplaćujem tetovaže ( a prethodno sam “išarala” pola familije i prijatelja), i u isto vreme sam upisala  Fakultet Primenjenih Umetnosti. Nakon godinu dana shvatila sam da sam toliko posvećena tetoviranju i da hobi koji naplaćujes i kojim se baviš pet dana u nedelji i ne može da se nazove samo hobijem. Oduvek sam sanjala da postanem slikaraka, a postala sam tattoo umetnica. Nije bilo velike razlike (tehnički – da), ovo je čak bilo još bolje: moja “platna” su hodala i  tako su moje crteže mogli da vide mnogi.

Nije mi mnogo pomoglo što sam žena u ovom poslu. Jako me je pogađalo sto neki nisu imali poverenje u mene kao umetnika samo zbog pola, a to mi je samo probudilo inat i želju da budem još bolja. Nisam prestala da želim bolje, i ne verujem da ću ikada. Sebi postavljam neke realne ciljeve i trudim se da uživam dok ne stignem do njih, a onda postavljam neke nove. Znam da imamo malo udela u svemu što nam se događa i uvek sam spremna za promenu plana -  na meni je da se trudim i dam sve od sebe. U životu sam spremna dosta da žrtvujem ako verujem da je vredno toga. Ne odustajem tako lako čak ni kada bi možda trebalo.

Nije mi u prirodi da žalim za stvarima koje ne mogu da promenim. I kada se u nekom trenutku napravi loš potez ili greška iz toga se uvek izrodi nešto dobro. Na nogama imam istetovirane rečenice ”hello tomorrow” i “goodbye yesterday” – dokaz da me zanima isključivo sutra.

Takmičenje u Survivoru mi je donelo toliko stvari koje nisam mogla ni da pretpostavim da ću iskusiti. Kroz neke situacije na ostrvu potvrdila sam sebi ko sam i videla gde su mi granice, a one su bile mnogo dalje nego što sam mislila. Upoznala sam prijatelje koje inače ne bih, bar ne toliko dobro. Nisam se mnogo promenila, vratila sam se bogatija za jedno novo iskustvo i zahvalna za sve što imam u životu.

Znam da možda zvuči kao kliše, ali ja iskreno verujem da je sreća u malim stvarima, sitnicama i ljudima oko nas. Bitno mi je da mogu sama sebe da  usrećim ili oraspolozim. Plaši me pomisao da  bi moja sreća mogla da zavisi od neke druge osobe. Draga osoba, partner, izlasci sa prijateljima ili trenuci sa porodicom samo su produžetak  moje lične sreće.

Žene su jako čudna bića, složena, jaka ali opet krhka. Ispunjena i ostvarena po mom mišljenju može da bude svaka žena. Sve mogu da se nađu tamo gde žele da budu ili misle da zaslužuju, nebitno da li su ispunjene time što su nečije supruge, majke ili uspešne poslovne zene. Jedina prepreka ka cilju bilo kojoj ženi jeste ona sama.

Imam samo jednu rečenicu koju ponavljam kada mi je teško, ali se desi da mi padne na pamet i u srećnim okolnostima: “I ovo će proći” Mislim pozitivno i obavezno se trudim da uposlim i um i telo, to je jedini način za prevazilaženje teških situacija. Čudno je da nisam našla mesto i za tu rečenicu na svom telu!

Na podlaktici imam istetovirane tri za mene ključne reči u životu: Live Love Laugh.

 

 

Share on Facebook Read More